Vladama širom sveta teško je da ispune obećanja data njihovim glasačima zbog visokih cena nafte i usporavanja globalnog ekonomskog rasta. Zaista, ekonomski uslovi su se izmenili u odnosu na prošlu godinu i postaje sve teže ispuniti sva obećanja data radnim porodicama, preduzetnicima, korporacijama, lokalnim vladama, zadovoljiti infrastrukturne potrebe budućih generacija i spasiti planetu.
Imali smo dobar niz privrednog rasta nakon krize oko azijskog kredita i pucanja internetskog sortiranja (1998. – 2000. godine, kada je rast vrednosti internetskih kompanija i vrednosti nekretnina, naveo američka domaćinstva dam isle da su postala daleko bogatija, zavodeći ih velikim povećanjem pozajmica i potrošnje – na kuće, automobile i ostale trajnije predmete). Verovali smo da ćemo ovog puta biti sigurni od recesija: Alen Grinspen, bivši predsednik Federalnih rezervi SAD-а, obećavao je da će to biti njegova briga. Čak i sada, glasovi se dižu u tvrdnji da ćemo biti dobro; rastući konzumerizam Kine i Indije nastavlja da vuče voz svetske ekonomije. Svoje obožavanje smo preusmerili prema novim idolima.
Kada bi to barem bilo istinito, ali istorija nas uči da je mala verovatnoća da će tako i biti. Samo u poslednjih 100 godina, nizovi ekonomskih padova živopisno bljeskaju u našem mozgu, kao podsetnici na oprez. Da navedemo neke: 1923., 1939., 1979., 1990. u Japanu, 1998., 2000. Nagli porasti redovno završavaju propašću, srećna vremena u suzama.
Mnoge stvari koje još nismo uveli u svoja predviđanja mogu da pođu krivim smerom: katastrofe koje pogađaju Kinu, na primer, mogu rezultirati inflacijom i padom proizvodnje; rastuće cene hrane u manje razvijenim unutrašnjim područjima Kine i cele Azije mogu podstaći društbene nerede velikih razmera; nestašica pitke vode može rezultirati povećanom javnom potrošnjom pa čak i graničnim sukobima sa ciljem dobijanja pristupa vodi.
Svaka nacija mora razmišljati izvan svojih granica. Stepen međupovezanosti svetskih, ekonomskih i finansijskih sistema, naše oslanjanje na prekomorska tržišta i prekomorski proizvodni kapacitet, naša zavisnost od globalnih internacionalnih tržišta, kojima Kina uveliko pridonosi, čine iluzornim verovanje da se možemo zaštiti od naglih porasta i padova. Nijedan intelektualni model stvarnosti ne može pohvatati sve relevantne faktore uključujući ono što Nasim Nikolas Taleb naziva “crnim labudovima”: retki teško predvidljivi događaji snažnog uticaja, izvan sfere normalnih očekivanja.
Šta bi Vlade trebale preduzeti u tom slučaju? Nema mnogo toga što mogu učiniti. Na nama običnim građanima je da vodimo ove odluke. Hoćemo li se boriti za vlastiti komad torte koja se smanjuje? Ili ćemo delovati drugačije?
Nije sve crno u teškim vremenima. Ovo su vremena ličnog rasta, vremena zajedničkog povezivanja pred nesrećama, vreme samoograničavanja u korist drugih. Osoba se prirodno stidi raskošnosti i razbacivanja oskudnim sredstvima kada postane jasno da će porodica, prijatelji i komšije primate manje od toga. To je takođe vreme kada vera u budućnost postaje od kritične važnosti.
Sada je potrebna ogromna promena u svim nacijama sveta, posebno razvijenim zemljama. Kako postaje jasno koliko je svet međusobno povezan, trebamo da shvatimo da je čovečanstvo jedna ujedinjena nacija s mnogobrojnim pokrajinama. Svaka pokrajina ima svoje prednosti, slabosti, potrebe i aspiracije, ali sve su deo jedne. Naša solidarnost i samoograničenje sada se moraju sprovesti zbog dobrobiti drugih, uključujući i one koje ne govore našim jezikom, koji ne dele ista verovanja, imaju drugu boju kože ili koncepte ponašanja, koji nastanjuju zemlje u kojima nikada nismo bili.
Kroz celu istoriju bilo je društava koja su bila utemeljena na principu da je dobrobit društva važnija od dobrobiti pojedinca. Ova su društva doživela neizbežan pad, od kojih je najveći bio raspad Sovjetskog Saveza, čiji je system bio na ukidanju privatnog vlasništva i nametanju insitucionalizovane solidarnosti. Mudrost kabala nam objašnjava zašto su ova utopistička društva osuđena na propast. Svako od njih pokušalo je nametnuti altruističko ponašanje svojim članovima, ali kabala nam govori da je naša urođena priroda delovanje utemeljeno na vlastitom interesu. Kao posledica, pojedinci u takvim društvima postaju sve nezadovoljniji jer deluju u suprotnosti sa svojom porodicom. Neizbežno je da neki u društvu počnu da uzimaju više od drugih, bilo da se radi o materijalnim dobrima ili moći. Raskorak između ideala i stvarnosti vremenom će uništiti system.
Prema kabali, jedini način da se naprave trajne promene u kojima će se svi članovi društva osećati ispunjenima i zadovoljnima je da izmenimo samu našu prirodu. Kabala nam pruža metodologiju prema kojoj ćemo iskusiti stvarnost da smo svi jedna univerzalna ljudska duša. Kada ljudi shvate ovu jednostavnu istinu, postaje jasno da je briga za druge zapravo isto što i briga za samog sebe. Neće biti potreba na prisiljavanje ljudi da daju i dele. Ovo će biti njihova urođena priroda i društvo će procvetati. Krize koje prete svetu današnjice će nestati jer će prekomerna potrošnja i eksploatacija postati stvar davne prošlosti. Svet će živeti u harmoniji.
