U današnjem svetu napredne tehnologije, osoba jednostavno ne može daleko da dogura bez računara. Danas komuniciramo preko e-mailova više nego putem poštanskih usluga. Plaćamo svoje račune preko interneta. Kupujemo različite stvari, od elektronike do nakita, od automobila do ulaznica za zabavne programe - a sve to preko interneta.

Da, računar je doslovno doneo revoluciju u naše živote. Pa ipak, puno ljudi ne zna da se u jednom trenutku vodila žestoka bitka za prevlast nad tim predivnim mašinama između dve vrste operativih sistema.

Kada su personalni računari počeli da se pojavljuju na tržištu u kasnim 70-tima, Windows nije bio dominantan operativni sistem. Apple Computers je razvio sistem koji je omogućavao korisniku jednostavno pokretanje programa koji su bili namenjeni tom operativnom sistemu.

Naravno, svi smo čuli priču o Bilu Gejtsu i njegovom revolucionarnom operativnom sistemu razvijenom u njegovoj garaži, nazvanom Windows. Uskoro su poslovni kompjuterski programi počeli da se prilagođavaju isključivo Windows-ima.

Ukratko, u početku smo imali na raspolaganju dva operativna sistema koja su bili prilično slični. Trebalo je, doduše, malo reklame kako bi se proširile glasine o Gejtsovom novom operativnom sistemu, no kada se to dogodilo, IBM personalni računari naglo su prodrli na svetsko tržište, sa toliko puno programa koji su se mogli koristiti samo pod tim sistemom, da je ubrzo preuzeo većinski deo tržišta koji je Apple uživao do tada.

Zašto pišem o ovome u članku o kabali?

Ovde nisu u pitanju razni programi koji se pokreću na računaru, nego opšti operativni sistem koji upravlja programima. Postoji još jedan problem. Programi koji su sačinjeni za Apple ne rade pod Windows-ima. Još je čudnije to što smo kao ljudi potpuno istovetni računarima. Pokrećemo mnoge programe, svakodnevno sprovodimo na hiljade funkcija, ali, sve u svemu, delujemo u jednom operativnom sistemu koji upravlja svime što radimo.

Taj operativni sistem naziva se volja za primanjem.

Kako on radi? On radi prema načelu „najmanja količina truda za najveću količinu dobiti“. Nezavisno od situacije u kojoj se nalazimo, mozak odmah sprovodi proračun za najveću moguću količinu zadovoljstva koju možemo da dobijemo. Suprotno je takođe istinito. U situacijama koje uključuju neku vrstu bola, upotrebljava se proračun o tome kako da izbegnemo bol sa najmanjom količinom truda.

Program 1: „Želim da primam zadovoljstvo!“

Drugim rečima, o svemu što osećamo sudimo prema načelu - zadovoljstvo nasuprot bolu. Sudimo o tome što je dobro a što loše služeći se istim načelom.

Znači li to da uvek primamo? Pa, jednom rečju da, čak i kada mislimo da dajemo, mi smo zapravo prethodno izbračunali da će nam taj određeni postupak davanja doneti izvesni količinu zadovoljstva.

Ako taj račun rezultira pozitivnim odmeravanjem zadovoljstva nasuprot boli, mi dajemo. Ako je rezultat u negativnoj srazmeri, mi ne dajemo; drugim rečima, cena truda je u tom slučaju previsoka za količinu zadovoljstva koje bi bilo primljeno. To je razlog zašto smo sretni kada dajemo u humanitarne svrhe, no u tom slučaju sigurno nećemo dati novac za plaćanje ličnih računa. Jednostavno, izračunali smo da bi ta cena bila previsoka.

Medjutim, postoji još jedan program, program koji je zasnovan na potpuno drugačijem načelu. Zamislite na trenutak da se nalazite u situaciji u kojoj neko drugi ima želju za nečim. Normalno, mi proračunavamo koliko ćemo zadovoljstva primiti ako ispunimo želju te osobe, te kolika će biti cena ispunjavanja te želje.

Program 2: „Želim da dajem zadovoljstvo!“

Ali šta ako je proračun promenjen? Šta ako upotrebimo u potpunosti novi operativni sistem koji nije zasnovan na proračunu zadovoljstva nasuprot boli? Što ako upotrebimo program koji je u potpunosti zasnovan na proračunu istine nasuprot neistini, davanja nasuprot nedavanju?

Zamislite društvo koje bi upotrebljavalo takav operativni sistem! O svima bismo sudili prema njihovoj sposobnosti davanja, a ne količini novca koji su zaradili ili jesu li uspešni sportisti! Što je osoba sposobnija da daje, to bi je i društvo više cenilo. Ali, kako osoba može da promeni svoj operativni sistem? Što joj je potrebno za to? Najzad, zašto bi to iko želeo?

Za promenu programa potrebna je promena društvenih vrednosti

Očigledno je da to nije jednostavan čin. Kako bismo promenili način na koji sprovodimo proračun u našem mozgu, potrebno je učestalo jačanje ideje da je upravo to ono što bi trebalo da učinimo. Treba u potpunosti da budemo uvereni u to da će nam sa takvom promenom biti bolje. U protivnom, naš operativni sistem nikada nam neće dopustiti takvu promenu.

To znači da moramo takav program da reklamiramo sebi i to svakodnevno, baš kao što nas svakodnevno ’bombarduju’ reklamama na televiziji. A koja je to reklama? To je: „Voli bližnjega svoga kao sebe samoga.“ To, drugim rečima, znači smatrati želje drugoga važnijima od vlastitih. Taj čin naziva se jednostavno „ljubav“.

Naime, mi trenutno funkcionišemo na način na koji funkcioniše svaka žvotinja - uključujući i ljudska bića. Međutim, nivo naših (ljudskih) želja daleko je složeniji i snažniji od nivoa želja bilo koje druge životinje, zbog čega nikako ne uspevamo da ih zadovoljimo. To je uzrok svih ratova, kriminala, upotrebe droga i nasilja u našem svetu. Zašto? Celokupna priroda deluje prema programu davanja i ljubavi. Ako i mi naučimo to načelo ljubavi, tada ukidamo patnju u obliku u kojem je poznajemo.

Promena programa = izjednačavanje s prirodom

Jedino ljudskim bićima upravlja operativni sistem koji je u potpunosti suprotan programu prirode. Ako promenimo taj program, ako ga promenimo tako da steknemo jednakost forme s programom prirode, tada ćemo baš kao i program prevashodno napisan za Apple, koji je bio izmenjen i sada radi pod Windows-ima, biti u mogućnosti da upravljamo svim funkcijama na način koji je u potpunosti u skladu s prirodom.

U tom slučaju otkrili bismo ljubav. Otkrili bismo izvor neograničenog uživanja, koji je daleko veći od zbira svih zadovoljstava koje smo ikada iskusili kroz naš trenutni operativni sistem nazvan „volja za primanjem“.