Naša stvarnost
Pred sobom imamo sliku naslikanu našim čulima, onu koju nazivamo „naša" stvarnost ili „naš svet". Opažamo mnoge stvari na toj slici, ali - da li je ona ispravna? Prikazuje li ona uistinu ono što se događa izvan mene?
Retko nam pada na pamet pomisao da bi ta slika mogla biti pogrešna. Zašto? Zato što mi nemamo pojma o tome što se događa izvan nas. Poznajemo samo vlastitu interpretaciju „spoljašnjih događaja" koja se temelji na informacijama koja primamo preko naših pet čula.
Mi zapravo živimo u ogromnoj stvarnosti, ali opažamo (osećamo) samo njen maleni deo. Kako znamo da je to činjenica? Pogledajmo na koji način je stvarnost sačinjena. Ako razmislimo o našem oku i načinu na koje ono funkcioniše, vidimo da u suštini svetlost ne ulazi u našu glavu. Svetlost prolazi kroz oko dok ne dođe do mrežnjače, koja je u osnovi prenosni uređaj. Svetlost udara u mrežnjaču, ali ne prolazi kroz nju. Umesto toga, mrežnjača zaustavlja svetlost i prenosi informacije o kvalitetima svetlosti kroz očni nerv do našeg mozga. Mozak tada stvara sliku u našoj glavi, svoju interpretaciju onoga šta je izvan nas.
Naša ograničena sposobnost opažanja
Problem leži u tome što su informacije koje se prenose vrlo ograničene. Zašto? Mrežnjača je osetljiva samo na mali spektar svetlosti koji se zove „vidljivi spektar". Kada bi bila osetljiva na puni spektar svetlosti (koji se naziva „zračenje") bili bismo sposobni da opažamo rendgenske zrake, ultraljubičasto i infracrveno zračenje, mikrotalasne zrake, a mogli bismo da vidimo čak i zvučne talase.
Šta se nalazi spolja?
Kakva se onda stvarnost nalazi izvan nas? I naša ostala čula deluju na isti način. Čitav naš problem jeste u tome što nemamo jednakost forme sa širim spektrom informacija koje su izvan nas. Mi čak i ne znamo da li je taj maleni deo stvarnosti koju opažamo tačan. Zapravo, znamo da nije jer bismo u protivnom videli ljudske kosture i čuli pištaljke za pse.
Čak je i slika koju opažamo netačna, jer je filtrirana. Kroz šta se slika celokupne stvarnosti filtrira? Filtrira se kroz mene, moj doživljaj vlastitoga „ja" – moj ego. Moje opažanje „mog sveta" zavisi od svojstava mog ega.
Nisam ništa drugo nego volja za primanjem zadovoljstva
Načinjeni smo na vrlo poseban način, gde se svojstva našeg ega zasnivaju na jednom opštem svojstvu – volji za primanjem. Drugim rečima, u svakom događaju koji opažam, svoj osećaj o tome da li je taj događaj dobar ili nije temeljim na tome da li ja primam ili ne zadovoljstvo iz njega. To svojstvo – volja za primanjem – kontroliše sve u nama i javlja se kroz dva oblika.
- Primam s namerom primanja zadovoljstva; i
- Dajem s namerom primanja zadovoljstva.
Davanje s namerom primanja zadovoljstva puno je složenije jer se osećamo kao davatelji, mada još uvek primamo. Vidimo primere toga u filantropiji svake vrste, čak i u brizi majke za svoje dete. Volja za primanjem uveliko iskrivljuje tačnost slike koju nazivamo „moj svet" i sakriva ostatak stvarnosti od nas.
Konačni rezultat tog filtriranja jeste taj da je naša slika stvarnosti u potpunosti netačna; i zaista nemamo pojma o tome šta se događa izvan nas. Jedino što znamo je ono što nam naša čula govore i na koji način se pri tome mi osećamo.
Šta mogu da vidim izvan sebe?
Zašto ispravno ne vidimo ono što je izvan nas? Ono što znamo je da ako nismo u jednakosti forme sa informacijom koja dolazi do moje mrežnjače ili bubne opne, onda ne osećamo tu informaciju. To se odnosi i na našu prirodu, volju za primanjem.
Ono što zapravo postoji izvan nas ima jedinstveni kvalitet, isto kao i mi sami. Ali, taj kvalitet je u potpunosti suprotan od našeg: on je volja za davanjem. Budući da je naš jedinstveni kvalitet u potpunosti suprotan od kvaliteta koji postoji izvan nas, ne postoji apsolutno nikakav način za tačno opažanje stvarnosti izvan nas. Ili postoji?
Kada bismo mogli da postavimo prenosni uređaj, kao što je bubna opna ili mrežnjača, preko naše volje za primanjem tako da taj uređaj ima kvalitete jednake kvalitetima onoga što je izvan nas, tada bismo bili u stanju to i da opažamo.
Namera - sredstvo opažanja potpuno nove stvarnosti
Taj prenosni uređaj naziva se namera. Ali namera za šta? To je namera za davanjem, davati – dovesti svoje kvalitete do izjednačenja forme sa onim što je izvan mene. To je nešto što nam je od samog rođenja potpuno strano. Kada budemo sposobni da postavimo takav prenosni uređaj preko svoje volje za primanjem, nama će se otvoriti potpuno nova stvarnost. Osećaj toga što je izvan nas naziva se „perceptivni osećaj duhovnog“.
Kako to izgleda? Ako gledamo na sva zadovoljstva koja smo ikada doživeli u čitavom našem životu kao na zrno peska, onda se može reći da je jedan jedini trenutak osećanja duhovnog sličan celoj peščanoj plaži zadovoljstava. Međutim, kako osoba može da razvije taj osećaj? Proces razvijanja tog duhovnog čulnog organa jednostavno je nazvan – kabala.
