Ko je Petar Perić?

Većina nas prilično je sigurna u to ko je on (ona). Isto tako, obično smo prilično sigurni ko su zaista naši prijatelji. Ali, kada počnemo da opisujemo sebe ili svog prijatelja, takav opis obično počinje sa fizičkim opisom: pol, uzrast, visina, građa, boja kose, boja očiju i slično.

Reci mi nešto više o njemu! Kakav je on?

Naravno, takav opis je prilično ograničen i nipošto ne određuje osobu koja je predmet opisa, zbog toga brzo prelazimo na opisivanje njenog karaktera i osobina.

Moram da znam više! Šta on voli da radi?

Neke od tih karakteristika određene su okolinom u kojoj osoba živi, njenom porodicom, poslom, drugim prijateljima, mestom u kome živi itd. I u ovom slučaju nalazimo da je opis nepotpun. Napokon, ako nastavimo da „kopamo" dublje, otkrićemo najdublji sloj: šta ta osoba voli. Na primer, naš prijatelj može da voli operu ili narodnjake, fudbal ili košarku, čitanje ili gledanje televizije, ostajanje kod kuće sa porodicom ili izlaske i zabavu tokom cele noći.

Ali šta mi zapravo ovde opisujemo? Te karakteristike su zapravo želje koje osoba uživa da ispunjava. Možemo reći da zaista poznajemo nekoga kada znamo kakav je, šta ga ispunjava, šta mu pruža najviše zadovoljstva. To je razlog zbog čega su, po pravilu, naši najbliži prijatelji ljudi s kojima smo najsličniji po pitanju onoga što nam pružaju zadovoljstvo.

Drugim rečima, kada volimo da radimo iste stvari kao i naši prijatelji, želimo više da boravimo u njihovom društvu. Naš konačan zaključak, o tome ko je zapravo neko, zasniva se na jedinstvenim željama koje ta osoba ima.

Da li sam "ja" moje želje?

Dakle, znači li to da sam "ja" moje želje? Jesam li, pored mojih bioloških karakteristika, samo određeni broj želja koje kada se nabroje čine mene, osobu?

Vidimo toliko različitih želja na ovom svetu, ako uzmemo u obzir sve želje i imajući u vidu da se svaka od njih može ispuniti na više načina, da nije čudo što postoji toliko različitosti na našoj planeti.

Međutim, pretpostavimo na trenutak da bi moglo da postoji dublje „ja", ono koje nije određeno kombinacijom telesnih karakteristika i zbirom želja za određene vrste zadovoljstava. Gde ćemo i kako otkriti takvo „ja" unutar ovog našeg spoljašnjeg „ja"?

Zbunjeni? Koje bi drugo „ja" moglo da postoji?

Ja nisam moje želje!

Odgovor na to pitanje ne leži unutar želja koje čine osobu, nego unutar toga „ko" ih zapravo ispunjava. Drugim rečima, postavlja se pitanje odakle izvire zadovoljstvo koje ispunjava te želje?

Pretpostavimo na trenutak da postoji neka vrsta sile, sile koja nije slična ni jednoj drugoj - gravitaciji, elektricitetu, bilo kojoj. Jedinstvena osobina te sile je da nam ona donosi zadovoljstvo. Kako? Prvo, stvara želje koje svi osećamo na različite načine, a tada ih ispunjava. U stvarnosti to je tačno ono šta se i događa. Svaki pokret koji načinimo, od najmanjeg do najvećeg, činimo u svrhu ispunjenja neke želje.

Dok razmatrate navedeno, razmislite o sledećem. Mi smo skriveni od te sile u potpunosti. No, ako ta sila zaista postoji, ne samo da je odgovorna za sve što činimo, dok neprestano pokušavamo da ispunimo naše želje ili, s druge strane, ništa ne radimo; već je odgovorna i za sve što čine drugi. Jer svi postupci svih osoba na planeti uvek se sprovode s ciljem zadovoljavanja želja. Isto vredi i za sve životinje na planeti, s tim da su naše (ljudske) želje mnogo složenije.

Priča o kralju i seljaku

Šta želimo time da kažemo? Hajde da vidimo može li kratka priča da razjasni o čemu se ovde zapravo radi.

Bila jednom davno dva mladića koji su bili veliki prijatelji. Kada su odrasli, jedan je postao kralj, a drugi običan seljak. Tokom godina izgubili su kontakt jedan s drugim, ali jednoga dana kralj je otkrio gde se seljak nalazi i počeo je potajno seljaku da daje poklone. Seljak se radovao poklonima koje je dobijao, a toliko je u njima uživao da je prošlo dosta vremena dok nije počeo da se pita ko mu ih daje.

Nakon dosta godina napokon mu je sinulo da postoji izvor svih tih poklona, te je počeo da ga traži. Jednoga dana, spazi seljak čoveka koji mu je ostavio poklon, te odluči da ga prati. Naravno, čovek je ušao u kraljevsku palatu, a seljak je nastavio da ga prati.

Upoznavši kralja, bio je začuđen kada je doznao da je on bio taj koji mu je davao poklone svih tih godina. Kralj primeti da je seljak sada zaista srećan i upita ga: „Šta ti još mogu dati kako bih te učinio u potpunosti srećnim?" Na to seljak odgovori: „Želim da budem kao ti, da radim šta i ti!" To kralj nije mogao da mu ispuni, morao bi da mu da sve svoje posede, ali ostavio je seljaku da unutar sebe pronađe želju dobrog kralja.

Mi smo kao seljak iz te priče - neprestano primamo zadovoljstvo ispunjavajući želje koje je u nas "postavio" anonimni darodavac. Ali, u određenom trenutku mi počinjemo da se povezujemo, ne samo sa poklonima, već i sa željom da saznamo ko je taj koji nam daje poklone, kao i sa željom da postanemo kao naš darodavac.

Moram da stvorim pravo „ja"

Upravo ta želja predstavlja pravo „ja". Zašto? Zato što nam sve druge želje zapravo dolaze od onog koji daje. Međutim, želja da se bude „poput davatelja" i da se radi isto što on radi - nije želja koju nam je on dao, već želja koju mi sami razvijamo u sebi. To je jedina nezavisna želja koju imamo, sve druge dolaze od davatelja.

Ako osoba želi da sazna ko je ona zapravo, njeno traganje počinje u otkrivanju onoga ko mu ustvari daje zadovoljstva koja oseća. Tada će početi da se povezuje sa davateljem, a ne sa zadovoljstvima koja dolaze od njega.