Kabbalah.info - Kabbalah Education and Research Institute

Rabin Šimon Bar-Johai (sredina II veka n.e.)

rsz_kniga_zoar_primer_original_nogo_teksta_knigi_zoar_foto_5

Rabin Šimon Bar-Johai (Rašbi) je autor knjige Zohar u II veku n.e. To je najvažnija knjiga u kabali i smatra se osnovnim i najbitnijim tekstom. Rašbi je živeo u periodu između Talmuda i Zohara, smatra se velikim istraživačem naše prirode kao i prirode Višeg sveta. Takođe, spada u najvažnije mudrace Talmuda (njegovo ime se pominje tamo nekih 4000 puta). Bio je poznavalac oba jezika, Talmuda i kabale. Koristio ih je da bi opisao Viši sistem upravljanja, kako bi događaji iz sadašnjosti i budućnosti trebali tamo da se dese, sve inovacije i transformacije, kako su došli odande u naš svet, kako se manifestuju u odeći našeg sveta.

Knjiga Zohar objašnjava koja su to dela kojima utičemo na ostatak sveta ovde na Zemlji. Rašbi je bio prvi kabalist koji je objasnio reakcije koje dobijamo odozgo za naše misli. On je objasnio kako one funkcionišu u Višem svetu i na taj način utiču na razvijanje budućih događaja koji se spuštaju do nas. Zohar je toliko važan za nas jer obuhvata sve moguće okolnosti kroz celu ljudsku istoriju.

Pre nego što je Rašbi počeo da piše Zohar, ustanovio je oko njega grupu učenika, na način na koji duša svakog učenika odgovara određenom duhovnom stepenu u Višem svetu. Bilo je devetoro njih i on je bio deseti. Njihova spona sa jednom dušom u potpunosti odgovara strukturi koja postoji u duhovnom svetu, nazvanoj “Eser Sefirot” (Deset Sefirot).

Prema tome, iako je Rašbi autor knjige, ona zapravo govori o svakom studentu, zato što svaki od njih predstavlja jedan atribut duhovnog sveta. On je sagradio vrstu prizme, kroz koju se jednostavno Više Svetlo spušta do našeg sveta i deli se na deset delova, koji su zatim podeljeni na deset unutrašnjih Sefirot.

Njihova priča je ustvari opis načina na koji ovi duhovni kvaliteti dolaze u naš svet, kako tih deset sila upravljaju svetom i kako svaka osoba može da iskoristi te sile za sopstvenu i dobrobit ostalih.

Međutim, nećete biti u stanu da ih koristite za sopstvenu dobrobit, ako to podrazumeva nanošenje štete drugima i obrnuto. Sve u prirodi poštuje zakon uzajamnosti i apsolutne harmonije. Ako mislimo da se možemo ponašati kao egoisti, to je samo zato što ne možemo da vidimo celu priču koja dolazi odozgo.

Sile koje rade u korist kolektivna, kao i svakog pojedinca, međusobno su povezane i dolaze od jednog izvora. Zato, ne postoji situacija u kojoj bi jedan profitirao na štetu drugoga. Knjiga Zohar nas uči kako da pravilno koristimo duhovnu moć.

Rašbi je rekao da ne bi mogao da napiše knjigu sam. Trebalo je da napiše knjigu za poslednje generacije i sakrije je u međuvremenu, tako da bi mogla da bude otkrivena u 16. veku. Dakle, kako bi napisao ovu knjigu u tajnovitosti, na takav način da bi generacije između mogle da je zaobiđu, on koristi svog učenika rabina Abu. Rabin Aba počeo je da piše knjigu dok je slušao-učio od svog učitelja, ali je napisao na takav način da kada je neko čita, shvata samo spoljni sloj knjige.

Što više osoba radi na sebi, dodatno se oplemenjuje i duhovno uzdiže. Kako se uzdiže, postaje bolje kvalifikofana za udubljivanje u Zohar i zapravo oseća šta je zapisano tamo. On poprima duhovne sile i počinje sve više da učestvuje u celokupnoj evoluciji.

Rabin Aba nije napisao knjigu na hebrejskom, kao što su Abraham i Mojsije. Napisao ju je na aramejskom, koji je bio jezik koji se koristio u Mesopotamiji (današnjem Iraku). Knjiga, takođe, sarži reči na grčkom i latinskom koji su bili rasprostranjeni u to vreme. Sve u svemu, to ne umanjuje vrednost knjige na bilo koji način. Pisanjem na ovaj način, autor je želeo da sakrije unutrašnji deo knjige, obmotavajući je u neprivlačni paket.

Kako bi napisao Zohar, rabin Šimon Bar-Johai, sakrio se u pećini u severnom delu Izraela (Idra Raba) sa svojim sinom rabinom Eleazarom. Oni su boravili u pećini 13 godina, kako stoji u Midrašu, na rogaču i vodi iz obližnjeg izvora. Njihova odeća bila je pocepana i kako bi ostali pokriveni tokom učenja, oni bi se ukopavali u pesak. Tokom dana, dok su bili zakopani u pesku, studirali su i ispitivali sve što je kasnije bilo napisano u Zoharu.

Kada je 13 godina prošlo, rabin Šimon izašao je iz pećine zajedno sa svojim sinom i okupio deset učenika oko sebe On ih je podigao duhovno, svakog prema njegovoj duši i na taj način izgradio je duhovnu posudu, u kojoj su mogli da osete strukturu duhovnog Višeg sveta, najviši koren našeg postojanja.

Kada je knjiga konačno bila napisana, rabin Šimon je preminuo i sahranjen je u Mironu, nedaleko od mesta gde je knjiga napisana. Njegov sin sahranjen je pored njega, kao i svi njegovi učenici.

Knjiga je bila skrivana još za vreme života rabina Šimona, zapravo od momenta kada je završena. Razlog tome bio je da čovečanstvo kao celina, a posebno jevrejski narod, nisu bili na duhovnom nivou koji bi im omogućio pravilno korišćenje Zohara, za duhovnu svrhu i dobrobit celog čovečanstva.

Tora, knjiga Mojsijeva, govori samo o duhovnim svetovima. Veoma je rasprostranjena širom sveta jer je napisana tako da može cela nacija da je čita, svako može da je razume čak na njegovom telesnom nivou i pridržava se onoga o čemu ona govori.

Međutim, Mojsije je aludirao na pridržavanje duhovnih zakona. Uradio je to, kako bi onaj ko ih se se pridržava, usmerio potpuno prosvetljenje univerzuma na sebe i na najbolji mogući način. Zbog kodiranog i jednostavnog načina kojim je Tora napisana (‘jednostavnog’ jer onaj ko je čita, misli da je jednostavna i jasna) nije bilo potrebe da bude skrivana kao Zohar i mogla je da ostane otvorena, bez potrebe da bude tajno predavana od jednog kabaliste do drugog.

Rabin Šimon naredio je da se Zohar spali za vreme njegovog života. Ustvari, on ga je napisao i sakrio. Danas, mnogi delovi Zohara još uvek nedostaju. Knjiga je bila pronađena petsto ili šesto godina kasnije slučajno: kabalist je zamolio jednog od svojih učenika da ode do donese nešto hrane sa pijace. Učenik mu je doneo nešto zamotano u papir. Kabalist je otvorio i bio je zapanjen kada je video da je u omotu drevni rukopis.

Kabalist je počeo da ga proučava i uvideo je da vodi  do tajni stvaranja. Odmah je poslao svoje učenike nazad na pijacu. Počeli su da kopaju po gomili smeća i preuzeli su sve stranice koje su mogli da pronađu. Završili su sa veoma velikom količinom. Prikupili su više od 2700 delova papira koje je arapski trgovac doneo tamo. Arapski trgovac, koji je došao u Izrael, nakom vožnje kamilom u područjima reka Eufrata i Tigrisa, pronašao je ove deliće i mislio je da ih iskoristi kako bi njima obmotao svoje začine. Tako su delovi prastare Knjige Zohar bili ponovo sastavljeni.

Kabalist Moše de Leon bio je prvi koji je objavio Zohar u XIII veku u Španiji. On ne sadrži samo komentare na Toru, nego i komentare na druge knjige, kao što su knjige proroka, kabalistička objašnjenja Mišne i Talmuda. Stoga, ono što nazivamo Zohar je samo deo originalne knjige. Danas to nije velika knjiga, sadrži približno 300 stranica teksta i oko 20 puta je manja od originalne veličine. To znači da postoji velika količina informacija koje još uvek nedostaju. Međutim, to nije tako veliki gubitak jer od tada pojavljivali su se novi kabalisti. Oni su nam rekli o svemu što se dešava u dva sveta, i kako Viši svet utiče na naš, izgrađujući danas i sutra.

Osim tumačenja Mojsijevih pet knjiga – Petoknjižja, skoro da ništa nije ostalo od tih interpretacija. Zohar danas sadrži samo pregršt komentara na druge knjige. Međutim, to ne umanjuje njegovu vrednost, jer čak i u sadašnjoj formi, on ostaje ključ kojim možemo otvoriti kapije duhovnog sveta.

Nakon rabin Moše de Leona, Zohar je bio skrivan ponovo stotinama godina, sve do kasnog srednjeg veka, u vreme svetog Aria. Pored Zohara, bilo je i drugih kabalističkih knjiga pisanih u to vreme.

 

Iz knjige „Intervju sa budućnošću

Autor, rav Mihael Lajtman