Ukoliko deca ne dobijaju odgovore koji su im potrebni od roditelja, oni prekidaju vezu i žive sopstvene živote.

 

Često vidimo da su mlađe generacije negativne prema roditeljima i starijima, oni se odnose prema njima s besom i odgovaraju agresijom na njihove savete. Ako bismo videli ovaj bes kao vapaj za nečim dubljim, razumeli bismo da su oni možda u pravu, jer im starije generacije ne daju ono što im je potrebno.

Šta dajemo mlađim generacijama? Oni naizgled imaju sve: grickalice, televiziju ili video igrice. Međutim, to nije ono što nova generacija traži, želi ili čemu teži. Njima nedostaju odgovori na pitanja: “zašto živim?” i to se ispoljava u obliku nasilja i ljutnje.

Zašto imamo stariju generaciju i noviju? Stariji treba da obezbede mlađe generacije informacijama o životu, da im prenesu mudrost o upravljanu životom, da im odgovore na osnovna pitanja egzistencije, “gde sam? zbog čega? zašto? šta je moj život?”

Nažalost, češće nego ne, ovo se ne dešava. Mnogi roditelji, ni sami, ne znaju odgovore na ova pitanja. Ipak, da li ih ova činjenica oslobađa od obaveze da obezbede svojoj deci šta im je potrebno? Naravno da ne. Ako roditelji ne znaju sebe, oni takođe trebaju da traže. Deca kažu, “Oni su me dobili, doneli na ovaj svet i imam utisak kao da su me bacili ovde, bez ikakve pomoći.” – to deca osećaju iznutra.

Ne primajući odgovore koji su im potrebni, deca postaju isključena i odvojena od svojih roditelja. Dete dolazi kući, jede i ima svoj život. Otac, majka i ko god da je tu, su kao mašine koje snabdevaju njihove fizičke potrebe. Sve ostalo se tiče njihove duše, i ostale unutrašnje potrebe nemaju nikakve veze s tim. Ko su ovi ljudi? Dinosaurusi ili roboti koji ih služe po kući? Tačno ovako roditelji izgledaju deci.

Može li biti drugačije? Da , jedino ako i sami roditelji poprime različito obrazovanje.

Ako deca vide da su njihovi roditelji zainteresovani za suštinu života, razlog za koji živimo i kako da ga dostignemo; ako vide da im se roditelji razvijaju iz dana u dan, deca osećaju da im njihovi roditelji mogu dati odgovore na bilo koje pitanje. Oni mogu da objasne šta se dešava u svetu i zašto, pomognu im da razumeju krizu i sve probleme, kako bi oni mogli da se odnose ispravno prema svetu. Roditelji ne mogu da objasne ovo, ali ih, takođe, uključuju u ovu mudrost.

Nažalost, ako deca vide i osete iznutra kako su im roditelji mizerni, ili ako su svedoci razvoda, uzimanja droga ili gubljenja vremena, uništavanja života, kakav stav mogu imati prema njima?

Deca su danas veoma pametna. Zato roditelji moraju da shvate, da zbog svoje dece, oni moraju da se obrazuju.

Hiperaktivnost je prirodni fenomen u novoj generaciji dece.

Oko 80-90% današnje dece je hiperaktivno. Mnogima od njih je prepisan Ritalin. Roditeljima je rečeno: “Nemojte slati dete u školu, ukoliko mu ne date Ritalin”. Ovo je postao skoro preduslov po školama.

No, ovo je svakako pogrešno. Kabala objašnjava da se ljudi menjaju iz generaciju u generaciju jer naša želja neprestano raste. Ljudi u novoj generaciji imaju veću želju nego oni u prethodnim. Dakle, oni razvijaju nove tehnologije, društva i na taj način čovečanstvo napreduje. Iz ovog razloga, svaka generacija je bolja od prethodne.

Danas imamo specijalnu generaciju, gde je ego skočio na takvu visinu da više nismo u stanju da ga koristimo na pravi način. Ne razumemo decu, pa umesto razumevanja, želimo da ih smirimo, kao i da ih zaustavimo, vežemo s Ritalinom. Ali to samo sputava dete, ne dozvoljava mu da se razvija.

Nije da je posebno dete hiperaktivno. Da jeste, bilo bi jedno ili dvoje dece, ali danas 80-90% dece osećaju ovaj fenomen. Tako da to nije izuzetak uopšte. Takva je generacija, a mi želimo da je stavimo u okove, da je stavimo u zatvor.

Dete treba da trči, dete treba da skače, dete treba da bude “hiperaktivno”. On treba da izbaci svoju energiju, svoju želju u cilju razvoja i ako stavimo ograničenja na njega, ako ga lečimo, mi ćemo mu sigurno nauditi, i fizički i mentalno.

Ako je to raširena pojava, moramo joj pristupiti delikatno, kao nečem prirodnom i neophodnom za razvoj. Moramo priznati sami sebi da ne znamo kako da se nosimo s takvom decom, kako da ih umirimo, smestimo ih u škole i postavimo granice. Bez obzira, Ritalin nije ispravan pristup tome.

Praktični saveti o obrazovanju i rešavanju konflikata između dece i roditelja.

„Оbrazovanje ne stvara ništa novo, nego otkriva ono što je skriveno unutar pojedinca“ (rav Kuk)

Osoba može da pronađe vredne savete u priručnicima za odgoj dece. Dobar savet veoma često može da uštedi mesece ili godine neodlučnosti i frustracije, a pomogne porodici da se izvuče iz bezizlazne situacije. Međutim, često nailazimo na situacije koje “nas hvataju nepripremljene” i koje nas dovode do toga da se zapitamo da li smo dostojni davanja odgovora. U takvim situacijama, naš odgovor se obično svodi na zbunjen osmeh ili nejasno mrmljanje, prikrivajući naš nedostatak znanja i veliku neodlučnost, kao i šta bi bilo ispravno uraditi.

S obzirom da smo svesni da se radoznalost kod dece razvija i nevolje mnogih roditelja, rešili smo da prikupimo par saveta o svakom problemu, koja su zasnovana na autentičnoj mudrosti kabale. Uživajte!

 

Odgovor na svako pitanje

Biti roditelj nikada neće biti lak posao. U dodatku dugim neprospavanim noćima i brige za podršku dece i njihovo blagostanje, otkrivamo najteži i pravi izazovni zadatak za sve – pribavljanje odgovora na svako pitanje koje oni postave. Sigurno je mnogima od vas poznata situacija u kojoj ljupko dete otvara par ogromnih, znatiželjnih očiju, nedužno gledajući vas pravo u oči i nemilosrdno postavljajući pitanja o značenju života i njegovoj svrsi. U takvoj situaciji, nije važno da li ste dr Spokov fan ili verni čitalac Trejsi Hog, najverovatnije ćete biti bez odgovora, pošto se odgovori na takva pitanja ne nalaze u knjigama.

To je upravo razlog zašto smo odabrali da posvetimo prvi savet ove sekcije pitanju kako da odgovorimo na ta ogromna pitanja, postavljena od strane malih ljudi koji odrastaju u našim domovima. Da li bi trebalo da im kažemo šta mi mislmo, iako odgovor nije “lako svarljiv” ili treba da izbegnemo zbunjujući odgovor i ostavimo ih da se pitaju i odgovor saznaju u kasnijim etapama njihovog života?

Uvek govori istinu, ali budi dosledno odmeren.

„Budi neposredan sa detetom, neposredan do kraja, inače nećeš zadobiti njegovo poverenje, pošto je dete osetljivo na bilo kakvo licimerstvo, ma koliko dobronamerno ono bilo.” (Januš Korhak).

Iznad svega, shvatite da su deca osetljiva po prirodi. Ako primete da je nešto skriveno od njih, to može da poremeti ceo sistem uzajamnog poverenja i poštovanja prema njegovim roditeljima. Zato, ako čuvate važnu informaciju ili dublji uvid u život, ne skrivajte to od vaše dece. Ona su žedna takvog znanja.

Uvek je poželjno ne skrivati istinu od dece, ipak nema potreba opterećivati ih sa problemima za koja su ona još emocionalno nepripremljena. Praktično govoreći, ako istina nije jednostavna, pokušajte da je pojednostavite i prilagodite svetu dečje mašte na odmeren i ne-preteći način, tako da ih ne pritiskate. Upamtite da svaka priča koju ispričate svojoj deci oživljava i postaje stvarna. Vaša je obaveza, kao roditelja, da budete osećajni prema emocionalnom i mentalnom razvoju vašeg deteta. Samo u skladu sa njihovom emocionalnom zrelošću, moći ćete da mu otkrijete jedan dodatni stepen mudrosti života koju ste vi akumulirali tokom godina.

Ponekad je bolje pričekati da zahtev za dodatnim znanjem dođe od samog deteta, tako da ono oseti da nije „gurnuto“ u nešto što nije čak ni tražilo. Njegov izraz spremnosti signalizira vam da je spreman da prihvati dublji odgovor. Slušajte pažljivo i pratite njegove reakcije na stvari koje ste mu rekli. Tako ćete biti u stanju da se uverite da ga ne opterećujete previše ili zbunjujete.

Ako ne znate pravi odgovor, ne bojte se da priznate, ali nemojte da izbegavate vašu odgovornost za traženjem odgovora, zajedno sa decom. Kao što je Albert Ajnštajn jednom rekao, “ Ono što je važno jeste ne prestajte da postavljate pitanja.“

Istovremeno veliki buntovnik i malo dete...

Kao roditelji, nastojimo da našoj deci dajemo dosta saveta i mnogo puta oni slušaju pažljivo, ali onda nastave da se ponašaju totalno suprotno. Iz nekih razloga, u većini slučajeva pojedinac oseća potrebu da radi potpuno suprotno od onoga što mu je objašnjeno, kako bi razotkrilo bolja i prikladnija rešenja od onih koja su bila isprobana od njegovih roditelja tj. da živi svoj život. Čak iako to nije uvek uspešno, ova težnja izgleda ne zaobilazi nikoga.

Skoro svi se bune protiv svojih roditelja u nekom trenutku. Pa, ipak kako posmatramo rast naše dece, jedna stvar koje se najviše od svega bojimo, jeste da će i oni učiniti isto.

Odakle potiče ova težnja protiv sveobuhvatnog nasleđa prethodne generacije? Kako se možemo najefikasnije nositi bez nametanja našeg mišljenja i bez otežavanja razvoja dece?

Savetovanje kroz iskrenost i prijateljstvo

Kabala objašnjava da kada je pojedinac priupitan da se promeni, on će prirodno odbiti, zato što težnja za promenom ne dolazi iz njega i on ne oseća nikakvu korist od toga. Istina je da je u većini slučajeva u pravu. Zašto? Zato što smo većinu saveta dobili od naših roditelja, koji su iste dobili u njihovom detinjstvu i oni koriste njima – ne nama, zato su nama naprihvatljiva.

Isto tako, veoma je važno shvatiti da se nesvesno svaki roditelj nada da će njegova deca nastaviti istim putem. Zato im on usađuje njegove koncepte i vrednosti.

Da bi ostvarili uspešnu i zdravu komunikaciju sa detetom, moramo da shvatimo da svaka nova generacija ima nove i različite vrednoti od naših, one koji se ne slažu sa našim očekivanjima. Ako ignorišemo konflikt – između prohteva roditelja i novog stepena dečjeg razvoja – то će neminovno završiti pobunom.

Posmatrajući prirodu čoveka, kabalisti su zaključili da je jedina šansa da dete sluša roditelje, ako ono oseti da će imati koristi od prihvatanja saveta. Zato je mudro dati savet ili objašnjenje koje će omogućiti detetu da prihvatanjem istog, ono lično dobije nešto što nije neophodno povezano sa roditeljem. Ovo zahteva da roditelj bude iskren prema sebi i preispita suštinu svog saveta – on mora neprekidno sebe da pita: „ Kome ovaj svet zapravo služi?“

Оd vitalnog je značaja da se savet ne pojavljuje u formi „tо radi, а „tо ne“, već da izazove razumevanje samog deteta, šta ono treba da radi. Na taj način, on one može da oseti proces forsiranja njegovog života, već će osetiti da je zamisao promene razvijena nezavisno unutar njega.

Druga interesantna ideja, koju kabalisti iznose, je da u dubini srca, svako dete žudi za istinskim prijateljem. Jedna od njegovih najvećih želja je da otkrije prave prijatelje, čak i u braći, sestrama i njegovim roditeljima. Duboku u srcu, dete je spremno na takav odnos sa roditeljima. Zato, da bi napravili pravi dijalog sa decom, roditelji moraju da nauče kako da im postanu prijatelji ili velika braća. On bi trebao da stvori uzajamno poverenje koje nije zasnovano na poštovanju i kontroli, već na istinskom prijateljstvu i partnerstvu prema postizanju ma kakvog zajedničkog cilja, onog koji je zasnovan na bezuslovnoj ljubavi.

SREĆNO!!

 

Nemojte govoriti vašoj deci šta da rade – učinite da ona to žele da rade

Osnovni princip pravilnog obrazovanja zapravo je veoma jednostavan: roditelji ne bi trebalo da govore detetu šta da radi već jedino kako to da radi, ako dete pita. Šta se do tada dešava? Roditelji treba da koriste njihovu pronicljivost da bi pronašli alternativne načine kako bi probudili u detetu želju da radi ono što treba da bude urađeno. Na ovaj način, želja za tim postaće vlastita želja deteta. To je pravilno obrazovanje.

Zapisano je da bi trebalo da obrazujemo omladinu na ovaj način. Ovo znači da ne samo roditelj, već bi i dete takođe trebalo da uvidi jasno kuda ide i trebalo bi da  znamo da ono to želi. Onda će ono da prihvati obrazovanje i ono će ga zahtevati.

Roditelji koji forsiraju svoju decu, koji na silu pokušavaju da ih nauče izvesnim informacijama ili navikama, podižu oštećenu generaciju.

Mudrost kabale, s druge strane, je protiv svake vrste nasilja i pritiska. „Nema prinude u duhovnosti“. Odsustvo prinude znači da sve postoji i učinjeno je iz sopstvene volje pojedinca. Ono što roditelji moraju da urade jeste da probude tu volju.

Naš problem je u tome što niko to ne radi i čitav sistem obrazovanja je pogrešan. Otuda je i naš zadatak da pomognemo roditeljima da razumeju principe kabale – sve dolazi od slobodne volje pojedinca i sve što treba da uradimo je da pomognemo njen slobodan razvoj.

Deca će uvek želeti da budu kao odrasli. Pa, ako želimo da se ponašaju drugačije prvo bi trebalo da podučimo sami sebe.

Оd prvih dana dečjeg života pokušavamo da ih naučimo veštini komunikacije. Želimo da deca „igraju prekrasno“, tako organizujemo za njih proslave i rođendane. Zabrinuti smo kako da uvećamo njihovo slobodno vreme i trošimo poprilične resurse na njihove obrazovne igre i priručnike za obuku. Zadovoljni smo kada drugi odrasli mogu da cene inteligenciju naše dece i dobre manire, ali često zaboravljamo da skoro svakog dana dok su deca u školi moraju da prođu ispit „za preživljavanje“ među njihovim vršnjacima.

Оdrasli su uvek spremi na izađu deci u susret, oproste i sažale se nad njima, dok u njihovim odnosima oni moraju da se bore „ognjem i mačem“ za njihova prava: zahtevi i davanja, napad i odbrana, navikavanje na neprijateljstvo njihovih vršnjaka. Uprkos tome koliko mnogo truda uložimo da stvorimo oazu za sreću i prosperitet deteta, njegov stvarni život odvija se izvan kuće.

Tamo u velikom svetu, dete mora odmah da uči da igra prema različitim pravilima. Ono može da uvidi da su uspeh i prosperitet zarađeni na lažima, intrigama i brutalnoj snazi., ali mi smo sami propisali ta pravila. Bez skretanja pažnje na to, navikavamo decu na politiku dvostrukih standarda. Svaki roditelj ima približno iste misli: „ Spreman sam da učinim sve da je mojoj deci dobro. Ne samo dobro, već bolje i od drugih.“

Sa ovim „bolje od drugih“ razmišljanjem, sporo ali sigurno testerišemo granu na kojoj sedimo.  Deca će prvo nesvesno, a kasnije svesno prihvatiti ova pravila igre. Ovaj svet je podeljen na “nas” i “njih”, i ako “oni” stanu na put našim interesima, oni će odmah biti “izvan zakona”. Nepotrebno je reći da u svakodnevnom životu možemo videti porazne rezultate jednog takvog razmišljanja.

Postoji li neka alternativa? Kabala tvrdi da postoji i na ovaj način interesi svih biće uzeti u obzir. To znači da bez obzira na pripadnost izvesnoj grupi, na socijalnoj, religioznoj i bilo kakvoj osnovi, svaka osoba će imati zagarantovano poštovanje njenih vitalnih interesa. Ovo neće postati samo slovo zakona, zapisanog u Ustavu, već takođe i unutrašnja težnja većine ljudi.

Ovo je moguće pod pretpostavkom da svako bez izuzetaka sledi isto pravilo "sve što mrziš ne čini svom prijatelju". Jednostavno, poštovanjem tog pravila, život bi mogao doslovce da se menja, tačno ispred tvojih očiju.

A deca? Deca će uvek želeti da budu kao odrasli. Ako mi, odrasli, započnemo da se ponašamo na drugi način, deca će odmah početi da nas oponašaju. U dečjim vrtićima, školama, na ulici, pojaviće se nove igre u kojima će deca učiti jedna od drugih da žive u svetu dobra. Zato najbolje što možemo da učinimo za našu decu jeste da počnemo sa obrazovanjem nas samih.